ЗОРАН М. ЗЕЧЕВИЋ ''ЗАРИЈА-ЗАКО  Милетин  ВУКОВИЋ-БАБОВИЋ  (1854-1930) ПОСЛАНИК ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ''

ЗАРИЈА-ЗАКО  Милетин  ВУКОВИЋ-БАБОВИЋ

 (1854-1930)

            Истакнути национални радник, племенски капетан,  учитељ и школски надзорник, предсједник суда, обласни управитељ, посланик Народне скупштине Краљевине Црне Горе, посланик  Велике Народне скупштине српског народа у Црној Гори из Полимске капетаније, рођен је 1854. у Кошутићу, од оца Милете Вукова Бабовића и мајке Милосаве, касније су промијенили презиме у Вуковић. До 1925. живио је у Ђулићу код Андријевице, одакле се иселио за Пећ.  Писменост је стекао у првој основној школи у Коњусима ''коњушка универза'' код  учитеља Милоша Вуковића, школи која је у то вријеме дала знамените војводе, командире, учитеље, свештенике, судије, капетане, народне посланике и дипломате. Најприје је био племенски капетан села, да би током периода од 1883. до 1900. био учитељ Основне школе у Андријевици, а  једно вријеме и ''управитељ школе'', а по потреби и школски надзорник и ревизор Сјеверне школске области. Потом је био предсједник Обласног суда и Обласни управитељ.

По формирању Краљевине Црне Горе 1913. као  један од најистакнутијих и највиђенијих људи свога краја, испред Величке општине изабран је за посланика Народне скупштине. Након окончања Првог свјетског рата, крајем октобра 1918. тада предсједник Обласног суда, био је један од организатора великог збора у Андријевици на којем се васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Црне Горе са Србијом. Усвојени проглас потписао је 31. истакнути главар Васојевића, а он изабран за делегата подгоричке Скупштине.

Женио се два пута. Са првом женом Загорком Ђукић имао је три сина : Милорада - умро као дијете, Милана и Петра, погинулих у борбама око Скадра. Из другог брака са Стојаном Лалевић имао је четири кћери: Марију, Анђелију,  Драгињу и Даринку; као и шест синова: Михаила (+1882), Новицу, Михаила, Јована, Љубомира и Аксентија (1915), образован и школован пород са достојним потомцима.

     Послије 1925. године са бројном породицом иселио се за Пећ, а неки од његових потомака у село Раушић. За национални рад одликован је већим бројем одликовања. Преминуо је 23. јуна 1930.  у Пећи.